Пише Немања Обрадовић
Већ шесту годину за редом током летњег распуста одржава се летњи кампа Владимира- Вање Грбића. Реализован одмах по завршетку школска године у шест смена обезбеђује заинтересованој деци усавршавање у овом спорту, подједнако омиљеном и међу девојчицама , као и дечацима, али и нека нова, продубљена, корисна сазнања из других области живота, која интересују тинејџере: које су опасности и како се заштитити од сунца, безбедност деце на интернету, употреба Амбер алерта…
Пријављивање за летњи, одбојкашки камп Вање Грбића увелико траје и с обзиром на одређени број преосталих места искористили смо прилику да о корисности Кампа и његовој организацији разговарамо са идејним творцем Владимиром –Вањом Грбић, прослављеним одбојкашем, репрезентативцем и олимпијцем, спортистом који сваке године проводи летње месеце са децом учећи их правилима и упознавајући их са магијом одбојке, али и животним изазовима.
Логика кампа, био он зимски или летњи је увек иста: пријем деце, здравствена и спотска мерења, разврставање и хомогенизација група по годишту и спортском предзнању, преподневни – поподневни рад са тренерима, заједничке активности ван одбојкашког терена и предавања еминентних стручњака из оних сфера живота које интигирају тинејџере, а нису уско везана за одбојку. Посебно су значајни први дани у кампу.
- Ту се сусрећемо са дечијим страховима које треба постепено и ефикасно разбити: страх од грешке у извођењу елемената пред другом децом, страх од заједничког живота са тек упознатим другарима, од прилагођавања. Уз велики напор, па и понеку сузу, успевамо да се решимо тих заблуда инсистирајући на слободном прављењу грешака – потенцира познати одбојкаш. Без обзира на број деце на кампу ми се трудимо да буде што више индивидуалног рада са тренером, тако да се оствари потребна веза и што већа посвећност усавршавању елемената одбојке: сервису, пријему лопте, дизању…
Фотографија: Марко Митровић
На крају, када деца успеју да разбију своје блокаде и да, пре свега себи, а онда и другима, докажу да могу све, онда је то ситуација и игра у којој сви задовољно учествују.
- За мене је то увек емотиван тренутак- каже Вања Грбић. Јер, када успете да помогнете другоме да учини нешто са својим животом, упркос и против свих кочница око њега и у њему, тако што станете уз њега као подршка да сам нађе пут, уз право да при томе прави грешке, али без осуде и блокаде због тога, онда је то велика ствар.
ОДБОЈКАШИЦЕ ИЗ ЖЕЛЕЗНИКА НА КАМПУ
На одбојкашком кампу Владимира Вање Грбића биле су и 3 девојчице из Железника. То су : Мила Беатовић, Кристина Илић и Николина Марковић. Посебна занимљивост је да је једна од њих отишла на камп први пут пре три године на наговор родитеља и без икаквог предзнања из одбојке. Није било лако, али је по повратку одмах почела да тренира одбојку, следеће године је провела две смене, а сада се одлазак на Камп подразумева.
Један број деце, у просеку око 10 процената (на пример од 660 колико их има у просеку у летњем кампу) шездесеторо никада пре тога није тренирало одбојку. То нису само најмлађа деца, већ ту има и тинејџера, који долазе на камп после неких својих траума из детињства, након озбиљних проблема са којима се суочавају, тако да се ефекат кампа не може посматрати само са спортског аспекта, чак, и пре свега можда, са оног другог: животног.
- На Кампу деца постају део нечега већег, део велике породице у којој и посредством које они стичу пријатеље са којима одржавају везе и после завршетка кампа, виђају се и планирају поновни долазак наредне године и то буду код многих најлепши тренуци одрастања, а понекад се створе пријатељске везе за цео живот – каже Вања Грбић.
Фотографија: Немања Обрадовић
Сви људи, који учествују у раду кампа су ауторитети, веома мотивисани за рад са децом пре свега да их растерете страха и направе корак више у постизању и развијању самопоуздања, не само за спорт, него и у свим сегментима живота. Сваке године на летњем одбојкашком кампу у једној од смена гостује и ради са децом још један олимпијац, сада интернационални тренер Никола Грбић, Вањин брат. О посебностима овога кампа Владимир Грбић каже:
- Највећи бенефит нашег, одбојкашког кампа је рад на нечијем самопоуздању. Подршка коју дете добија од нас је ветар у леђа, нешто што им омогућава да стекну самопоуздање. Да се разумема: они нису заштићени него су стимулисани да се докажу, јер у кампу нема предрасуда, нема фаворизованих нити привилегованих, нема критике. Овде је полигон на коме свако може да одскочи онолико колико се јако одгурне. На основу ортопедског и моторичког одговора од стране врхунских стручњака у Кампу, који анализирају свакога појединачно, свако дете зна шта треба да ради у складу са својим способностима. Аспект одбојке се ради кроз игру а не кроз такмичење. Ми посматрамо понашање деце у игри и видимо да ли неко има проблем да се опусти у игри, да ли се боји да проба јер ће да погреши, па их стимулишемо да покушавају, свеједно да ли при томе греше, да изнова покушавају и нађу начин да то, на крају, буде успешно.
Фотографија : Марко Митровић
Деца се опредељују за одбојку зато што је воле, или имају другара који већ тренира, а нека од њих реше да се опробају по наговору старијих. У томе је врло важна, односно кључна улога родитеља који, много пута не знају шта се све од њих очекује када дете искаже жељу да тренира одбојку. Јер то није само новчани издатак. Вања Грбић препоручује:
- За спортове са лоптом најбољи период живота дететаје од 9 до 11 година. Дете може да почне да тренира и са 5 година, али то је више играоница. Већ у периоду од 10 до 16 година долази до раздвајања деце на она која су боља и она која су лошија у спорту, што никако не значи да ова потоња неће постићи успех, али у каснијем добу. У том периоду ауторитет тренера је важнији од родитељског и због тога родитељи морају да воде рачуна о томе ко је та особа- тренер, особа која ради са њиховим дететом, јер погрешан избор на почетку може да остави катастрофалне последице. Људи који се баве активностима кампа данас су најчешће економисти. Њих искључиво интересује чланарина, набавка опреме, одлазак на припреме и различите могућности којима могу да извуку што више новца од родитеља. Стога они ангажују тренере који мање коштају, јер су слабијег квалитета, пре свега у педагошком раду и приступу деци.
БРАЋА ГРБИЋ – АУТОРИТЕТИ
Владимир-Вања Грбић је рођен 14.децембра 1970. у Клеку, у патријархалној породоци, отац Милош, мајка Даница. Брат Никола, је такође врсни одбојкаш, олимпијац, сада интернационални тренер. Расли су у војничкој атмосфери где је стварање радних навика било од суштинског значаја. У Клеку се играо фудбал, тенис, рукомет. Одбојка је била традиција, па му је отац, кад је стасао рекао: Можеш да тренираш шта хоћеш, играћеш одбојку!
Цела каријера Вање Грбића, како сам каже била је покушај да докаже својој земљи и свом народу колика му је част да игра за њих. Један је од најбољих српских одбојкаша свих времена и члан одбојкашке Куће славних. Био је репрезентативац, олимпијац, играо за домаће и стране клубове, а данас је докторског звања у области спорта и физичке културе и ради са децом, најбоље што уме.
- Пре него што поверите дете неком тренеру, мора да разговарате са њим , да обратите пажњу на обећања која даје, на чему инсистира у концепту тренинга, какав утисак на вас оставља, јер тренер игра важну улогу у васпитавању вашег детета. У периоду од 11 до 16 година деца у тренеру виде идола, а минимизирајуулогу родитеља. Стога се запитајте да ли неко ко виче на децу, вређа их и шиканира сме да заузме тако важну улогу у животу вашег детета?!
Велики број деце је прошао кроз одбојкашки камп Вање Грбића, не мали број је оних који се враћају изнова, оних који остају по две смене, ауторитет интернационалног одбојкаша, који је свакодневно током кампа у раду са децом, посета других, значајних људи, најбоља су препорука за овај, летњи камп. Бесумње, не само о кампу, него и о животном ставу кроз спорт и одбојку Вања Грбић зна, може и хоће много тога да пренесе деци. Стога не можемо а да га не питамо како се постаје шампиону, шта је најважније?
- Генерација мога оца , момци из Клека су освојили Првенство Југославије. Да географија нешто значи, то се не би десило. Оно што одређује шампиона јесте дубока посвећеност нечему и вера да се то може остварити. Воља, жеља и посвећеност су духовне вредности, тако да олимпијску медаљу не можеш купити, него је зарадити на овакав начин, поштујући ове вредности.
Одбојкашки клуб Гик Банат, који је 1972. постао шампион Југославије са комплетном поставком играча из Клека. -
Никола и Владимир Вања Грбић, у средини аутор текста Немања Обрадовић. 
-
Владимир Вања Грбић, аутограм олимпијског шампиона за наш портал
