Mилош Урошевић, ватерполиста.

ОДЛАЗИМ, АЛИ СЕ УВЕК ВРАЋАМ У ЖЕЛЕЗНИК

Нашег места „лист“, још једна личност, по којој се зна за Железник: Милош Урошевић, ватерполиста. Голман Партизана, Роме, Марсеја, репрезентативац Македоније, омиљени голман Панатеикоса, сада у Израелу. Све то је постигао за тридесет година, а почео је рано. Увек се радо враћа у Железника и нада се да ће Београд ускоро бити „као сав остали свет“, па ће и, свако насеље имати барем, по један јавни базен! Тада би радо тренирао клинце из свога краја.

Интервју: Немања Обрадовић

С обзиром да у Железнику „царују“ фудбал и кошарка, како си се ти определио за ватерполо?

Као клинац кренуо сам са тенисом у школи „Браћа Јерковић“ и то ме је „држало“ скоро две године, док се клуб није угасио. Нисам успео да се прикључим тениској школи „Партизана“, али сам успео са Партизановим ватерполо клубом! С обзиром да су, у међувремену, откривене моје, физичке предиспозиције за пливање покушао сам са ватерполом. Тестирање, испитивања и закључак: моје место је голманско!

Како си успео да ускладиш тренинге у вечерњим часовима на релацији Железник-Бањица?

Ништа без помоћи родитеља, наравно. С обзиром да је неколико дечака из Железника тренирало са мном, а тренинзи су били увече, родитељи су долазили на смену. Каснијеје било теже јер су неки су одустали, а и тренинзи су били пре и после подне, али сам и ја био старији. Са 16 година сам потписао први професионалну уговор са Партизаном, што је укључивало и стипендију за моје школовање.

Те 1996/97.године Партизан је освојио куп, а ја сам, као најмлађи, био трећи голман у екипи (Никола Куљача је био први). Тада је то за мене била изузетна част и велико искуство да тренирам са асовима ветропола: Икодиновићем, Вујасиновићем, Куљачом, Шефиком, Поповићем. Да не бих седео на клупи првог, бранио сам за други тим Партизана. Тако је било до 2003.године када ја одлазим у ватерполо клуб Београд, а потом у Ниш, клуб, који је тренирао Ненад Манојловић, тадашњи селектор ватерполо репрзентације Србије и Црне Горе. После Ниша одлазим у Рому, где се задржавам годину дана.

Мора да је за тебе било занимљиво, али и тешко то интернационално искуство?

Није ми било лако: велики град, промена средине, ја не познајем никога, не знам језик… непознат ми и кревет на којем спавам! Тада сам већ имао 25 година и био сам једини странац у екипи Роме. Тренинзи ми нису били тешки, јер сам долазио из Партизана, чији начин тренирања је један од најбољих у свету. Али, врло брзо сам се уклопио у средину, јер су Италијани отворени, комуникативни, џентлмени и одмах су ме прихватили.

МИЛОШ УРОШЕВИЋ СА ЕКИПОМ ПРОСЛАВЉА ТРОФЕЈ

У Италији си годину дана, а онда почиње твоја“ шетња“ по европским клубовима. И у Француској си кратко?

Марсеју, који је тада шампион Француске, требао је голман, па сам отишао. Међутим, кратко је трајало, јер због проблема са визом морам да се вратим у Србију, поново у Ниш. Ускоро добијам позив да браним за репрезентацију Македоније, а уз то и њихово држављанство. У то време смо стекли право за олимпијске квалификације и за квалификације за А-европско првенство у ватерполу. То је био велики национални успех, јер је репрезентација Македоније оставила чак једну Грчку, Русију и Словачку, иза себе. Тада 2008.године у Малаги сусрели смо се, наравно и са репрезентацијом Србије и морам рећи да је био изузетан осећај играти против људи, са којима сам тренирао и играо у Србији.

Боравак у Грчкој ти је променио живот?

Тачно, јер исте године отварају ми се врата грчког Панатанеикоса, ватерполо клуба светске славе. Била ми је част да играм за њих. Одједном сам био у центру пажње, што сигурно годи младом човеку: медији су бележили сваки мој корак, не само на терену, већ и приватно, људи су ме препознавали на улицама Атине, али и Београда. Посебно ми је било драго када сам у паузама првенства долазио у Железник у посету својима, када су моји другови из детињства били одушевљени мојим успехом, дружили се и причали.

Поменуо си паузе између промене клубова, паузе у првенствима; где си се враћао, живео?

Увек сам се враћао у Железник, где ми је породична кућа, где су моји. Навикао сам на овај амбијент, двориште, лепо ми је овде. Тачно је да сам живео у великим, светским градовима, негде сам могао и да се „скрасим“, али сам највише волео да се вратим кући.

МИЛОШ УРОШЕВИЋ БРАНИ

Чуо сам да си једно време имао и базен у дворишту?

Да, чисто због рекреације и разоноде. Родитељи су се мало бунили, али…Мени је базен опсесија. Сваког дана сам на њему, било да сам нерасположен, гладан болестан –за моје време на базену не постоје препреке. Штета је што Железник нема јавни базен.

Ти то озбиљно мислиш о базену у Железнику?

Зашто да не? У Ђенови свака пета улица има базен, а свака десета по један успешан клуб. Зашто сутра на територији општине Чукарица то не би било могуће да свако насеље: Сремчица, Железник, Беле воде…има по базен и клуб? С обзиром на данашњу ситуацију у земљи можда то изгледа нереално, али није неоствариво. Ја бих тада, врло радо, пренео своје знање и искуство на клинце из мога краја.

Где си ти данас?

У Израелу, у Хапоелу Хаифи. Презадовољан сам. Тамо је све другачије: храна, култура. То је култура пуна празника: дан када се једу крофне, празник када се не једе хлеб, дан када се не меша млеко и месо…Тамо проводим осам до девет месеци годишње, а све, преостало време сам у Железнику, у својој кући.

Нова познанства После раног детињства, у којем сам се најрадије играо „ратника“, иза зграда у Железнику, одрастајући, највише времена сам провео на релацији Бањица – Железник, тако да је било све мање слободног времена за другаре из краја. Истовремено, стварана су нова познанства, која трају и данас. Тренирао сам у Партизану са Вањом Удовичић, Никола Рађен, бивши играч Партизана сада игра у Грчкој, а ту су и Андреја Парлаиновић, Душко Пијетловић, Слободан Соро и Борис Поповић.