Године 1930.године донета је прва лопта у Железнику и тада је основан ФК Железник. У лето те године Добрица Петровић, Степан Станковић и Тихомир Панић су добили на поклон комплетну гарнитуру и фудбал од управе БСК Београд.
У почетку се играло по већим сеоским двориштима и у порти цркве. Најзад, омладина је поравњала и уредила терен у Барама, испред Задружног дома. Старији су са подозрењем гледали на прве играче клуба: Виту Радојевића, Радоја Станковића, Животу Митровића, Бору и Бану Војиновића, називајући их мангупима и беспосличарима.Терен у „Барама“ је често био поплављен, а служио је и за друге, неспортске намене: вршидбу, саборе, испашу…
Прве утакмице су одигране са момцима из суседних села, где се, ова, мушка „зараза“ нагло почела да шири. Поред сеоских утакмица почели су сусрети са београдским клубовима: „Јадран“ из Земуна, „Бановац“ са Чукарице и други.
Године 1940. ФК Железник почиње да се такмичи са клубовима и да односи победе. За време окупације опстао је и поред тешкоћа, а кроз њега се окупљала омладина и васпитавала у духу НОБ-а, али и четничког покрета. Тако су, међу првима, у рат отишли и чланови клуба: Света Станковић, Влада Илић, Милорад Ћирић и Модраг Митровић. Касније су им се придружили и други играчи. Једни су погинули као партизани, а други као четници.
После ослобођења ФК Железник је наставио предратну традицију окупљања и васпитања омладине у спортском духу, па се клуб шири и прераста у спортско друштво „Напредак“, са више дисциплина, а 1948.године формира се клуб Црвена машина. Од 1951. до 1961. године у Железнику постоје два фудбалска клуба: Напредак и Железник, док после 1961.године остаје само Железник.
Изградњом фабрике и новог насеља стварају се услови за спорт па се игра по пољанама замењује фудбалским игралиштима, а тек две деценије касније клуб добија свој терен: стадион и клупске просторије.
Наиме, седамдесетих година прошлог века Београд је конкурисао за Олимпијаду и врло озбиљно се припремао да је добије. У склопу тих припрема планирано је у Железнику Олимпијско село, на простору, где се никада ништа није градило, већ су биле њиве и виногради (простор према Жаркову и Петловом брду, изнад поште.)
Београд није добио организацију Олимпијаде, а од све те приче Железник је добио само фудбалски стадион капацитета 8.350 седишта.
Фудбалери Железника су освојили: Куп Југославије на територији Београда, Куп ослобођења Београда, прво место Српске лиге. Уласком у Београдску зону 1993.године клуб је сваке године освајао виши ранг такмичења, да би 1997.године постао члан Iа Савезне фудбалске лиге, где је остао све до гашења у јуну 2005.године.
Железник се пласирао у полуфинале купа Србије и Црне Горе 2001., док су 2003. били трећепласирани, одмах иза Црвене Звезде и Партизана. Изузетан успех ФК Железник је 5. место на првенству Србије 2002., али се, ова изузетна екипа, само 3 године касније (2005.године) попела на трон – освајањем Купа Србије и Црне Горе!
Фудбалски клуб Железник Лавови се, на кратко удружио са Вождовцем, а онда је почео да се опоравља и полако пење почетничким степеницама играјући у нижим ранговима такмичења и стварајући фудбалски подмладак. У сезони 2010/11. се пласирао у Београдску зону.
У Железнику данас постоји и фудбалски клуб Локомотива, који има терене у Макишу, док на стадиону Железника тренирају и играчи Спарте, клуба који је састављен од студената, будућих: лекара, правника, инжињера и којима није најважнији мотив резултат, већ дружење и забава. Док остали клубови «кубуре» са навијачима, они имају све више гледалаца на трибинама, углавном пријатеља и чланова породице, који се добро забављају. Иначе, то је најгори клуб, који је осигурао последње место на табели Треће београдскеј БИП лиге на крају 2011.године, без иједне победе.
