Насеље Железник

Железник припада Чукарици, једној од 17 београдских општина, а по подацима из 2002.године Железник је имао 20.851 становника.

Од Железника до центра Београда је 12 км, налази се у општини Чукарица, а  граничи се са Жарковом, Лабудовим брдом, Сремчицом и Остружницоми Макишом.

Железник село је најстарији део Железника, кроз који  протиче Крушички поток и Читачка река, док је ново насеље саграђено источно од фабрике Иво Лола Рибар, која се специјализовала за израду великих машина, и представљала је окосницу рада и егзистенције становника Железника и околних места.

Насеље Железник је једно од најстаријих у околини Београда. Најстарија људска насеобина која се налазила у атару данашњег Железника може се датовати у 2. или 3. век нове ере, пошто је приликом изградње фабрике „Иво Лола Рибар“ на локалитету Калеми пронађен римски саркофаг. Натпис на саркофагу је на латинском, а споменик је из 2. или 3. века нове ере и односи се на римског легионара Клаудија Валентијана и његову жену Луцилу. Археолози сматрају да се у близини садашњег Железника налазило римско утврђење у којем су радиле топионице сребра и железа.

Аустријанац Феликс Каниц је написао да „само име Железника, места које лежи нешто западније од Авале и остаци тамошњих великих топионица указују на некадашњу производњу железа. У народном предању постоји још једна теорија о преради железа, по којој је руда вађена у Сремчици на локалитету Провалија, а у Железнику је топљена“.

Историја Железника у периоду од 3. до 15. века се за сада може само генерално реконструисати уз историју Београда и околине, пошто за сада у том периоду нема писаних података, који детаљније описују ово место. У турском попису из 1476.године помиње се:

«Хас цара, нека му је царство вечно, сам Железник царски хас, ту се одржава седмични сајам(пазар).» Тада је било 105 домова у Железнику, значи то је било велико насеље где се вадила сребрна руда и било је пазарно место.

Село је највероватније постојало кроз сав овај период, а поред овога помиње се и Сухи Железник у турским изворима 1528.године у попису Влаха београдске нахије. Претпоставка да је ово село постојало и у време Српске деспотовине у 15.веку везује се за топоним, који се налазио у атару села, а који се звао Мађарско гробље. То указује на могућност формирања села по преласку Београда и околине у руке деспота Стефана Лазаревића 1403. године.

Сухи Железник, претеча данашњег Железника заузимао је простор од Чукарице, преко Макиша до Остружни и било је на узвишенијем месту, уз данашњу улицу Иво Лоле Рибара.

У једном каснијем турском попису из 1560. године налази се још један значајни податак везан за историју Железника. То је сведочанство о постојању манастира Превелика, саграђеном у периоду између 1536. и 1560. године, где су се монаси, уз редовне верске и духовне активности, бавили земљорадњом и производњом вина. Манастарска слава је била Св Тројице, па је она касније, а одржало се до данас постала слава села.

За време  аустријске владавине (1717-1739) опет се у писаним документима помиње село Железник. Најзначајнији податак налазимо у извештају егзарха Максима Ратковића из 1733. године, где се помиње село Железник и црква, која је у њему те године била направљена.

Из турско-аустријског рата (1788-1791) остала је запамћена битка у којој је одред „фрајкора“ под вођством капетана Радича Петровића и Влајка Стојковића (највероватније жарковачког кнеза) разбио Турке код Кучук-Хусеинове воденице, у близини Железника, где су Срби посекли 40 турских глава.

Организатори и вође Првог српског устанка у Железнику били су браћа Арсеније и Ђорђе Миловановић- Гузоња, који су се налазили међу најчувенијим људима у околини Београда. О Арсенију данас нема никаквих података док је Ђорђе учествовао у свим припремама за устанак, на Остружничкој скупштини 1804. године и на преговорима са дахијама код аустријског генерала Женеја.

У песми «Почетак буне на дахије» Филип Вишњић пева о плану дахија да погубе виђеније Србе међу којима је Ђорђе Миловановић из Железника: « Док погубим Ђорђија Гузоњу и његова бата Арсенија, из лијепог села Железника, кој” су кадри Топчидер затворит.»

Карађорђе је имао велико поверење у Ђорђа Миловановића те га је поставио за надзиратеља града београдског, где је остао да 21. септембра 1813. године.

У самом Железнику и његовој околини у прве две године устанка било је много сукоба, а једна од већих битака, у којима су учествовали и тадашњи устаници из Железника, одиграла се код Белих Вода 1806. године.

Устаници из Железника и Остружнице учествовали су у Другом спрском устанку под вођством капетана Николе Станковића из Остружнице. Логор им се налазио у непосредној близини Железника, а задатак је био да пазе на кретање Турака из Београда , па су учествовали у ослобађању Палежа (Обреновца) заједно са устаницима кнеза Милоша и Јовице Милутиновића.

После ратова Железник је погодила опака болест колера. За непун месец дана однела је «4о душа», а у суседној Сремчици поред колере појавише се и велике богиње «арапске» које покосише «30-40 житеља, махом женскиња».

Мештани Железника су такође били учесници српско-турског рата па су Ниш и Врање ослободили борци из Шумадијског корпуса, у којем је било и доста војника из Железника и околних места, под командом генерала Јована Белимарковића.

Село Железник дало је 220 жртава у Балканским ратовима и Првом светском рату. У периоду од октобра 1915. до 1918. године Железник је био под аустријском окупацијом, а приликом првог упада Аустијанаца у Железник крајем 1914. године у заробљеништво су одведени сви мушкарци из села, а од њих 128 само се тридесетак вратило кући. Највише их је било интернирано у логор Нежидер, а један део у Недмеђер. Свим погинулим борцима и жртвама рата, 1919. године подигнут је споменик у порти железничке цркве Светог краља Стефана Дечанског.

Идеја о подизању Споменика насред села у црквеној порти потекла је од свештеника Томе Бурковића и једнодушно је прихваћена . На лицу места, на парастосу погинулима прикупљено је 8. 000 круна и изабран Одбор у саставу. Живан Панић, благајник, Милосав Радојевић, одборник и Михаило Лукић, тежак  за чланове Одбора. За годину дана, добровољним прилозима прикупљено је 30 хиљада круна и купљен споменик од црног мермера у виду пирамиде, висине 4 метра, са крстом на врху.

На средњем комаду Споменика златним словима урезан је натпис:

Жртвама страховитих ратова , балканских и светског  1912 – 1920. за ослобођење и уједињење српског племена

На гранитној стени, на све четири стране урезана су 206 имена жртава, поређана по презимену.

Железник је по други пут био окупиран 1941. године и то је трајало до октобра 1944. године, када га је ослободила Црвена армија уз помоћ партизана. Занимљиво је да за време окупације Немци нису убили ниједног мештанина из Железника, а од укупно 62 жртве  у Другом светском рату већина  је погинула на  Сремском фронту.

У рату у бившој Југославији  од 1991. до 1995. године и за време НАТО агресије на Србију  Железник је дао 8 жртава.

 

Please follow and like us:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.