Црква Св Краља Стефана Дечанског
Прва црква у овом крају, посвећена Светом Вазнесењу Христовом, сазидана је 1733. године, а о њој нам сведочи извештај Максима Ратковића објављен у Гласнику Српског ученог друштва из 1884. године. Храм је био изграђен од камена и земље, без свода и покривен даскама. Отац Марко Станисављевић био је њен први парох.
У историјским догађајима храм је делио судбину целокупног краја и био до темеља спаљен у турској одмазди на Железник 1788. године, јер су те године Срби, под командом Радича Петровића, овде дочекали одељење турске војске и погубили око 150 Турака. Целокупно становништво пребегло је у Аустрију, а насеље након ових немилих догађаја настањују породице из осталих крајева Србије.
Данашња црква саграђена је 1905. године на месту старог сеоског гробља, преко пута школе, вероватно на темељима старије богомоље, а надгробни споменици су били искоришћени за зидање темеља цркве. Подигнута је захваљујући великој донацији ктиторке Катарине Јовановић из Београда, која је то учинила за покој душе својих предака, пореклом из Железника (од фамилије Урошевић). У крипти храма налази се и њена породична гробница. Храм је посветила Светом Стефану Дечанском Краљу Српском, својој крсној слави, а поред новчаног прилога (хиљаду дуката или 12.000 динара) и старања о набавци материјала за изградњу, ктиторка је уложила велики труд на издвајању цркве из остружничке и формирању железничке парохије, који је крунисан 7. октобра 1909. године, по одлуци Светог архијерејског сабора.
Поред прилога ктиторке удео у изградњи цркве имала је и општина Железник, а посебно признање се одаје Радовану Радојевићу, тежаку из Железника, који је био на челу сељана који су својим трудом и самоодрицањем несебично помогли да се црква подигне и освешта.
Радови на изградњи су текли убрзаним темпом, тако да је, од освећења темеља (1905. године) до завршетка радова и опремања храма, прошло свега годину дана. У присуству краља Петара II Карађорђевића и мноштва државних представника освећење храма је 16. априла 1906. године извршио архиепископ београдски и митрополит српски Димитрије.
Цркву је пројектовао архитекта Драгомир Тадић, професор Београдског универзитета. То је једнобродна грађевина без кубета, са полукружном (споља петостраном) апсидом на источној и малом припратом на западној страни. Поред улаза у храм, са западне стране, нешто касније 1961. године, подигнут је мањи вестибал са звоником који је зидан тако да опонаша српско-византијску градитељску школу, са карактеристичном полихронијом зидних површина.
На западном зиду, у наосу цркве се налази мермерна плоча са ктиторкиним натписом: Задужбина Катрине удова Мих. Јовановића трговца из Београда, посвећена 11. новембра 1605. године Светом Краљу Стефану Дечанском.
На иконостасу ширине 4,35м налазе се мањи, дуборезачки украси. На цркви се налази још једна плоча сличне садржине. Икона Св.Стефана Дечанског изнад улазних врата рад је академског сликара Живка Стојисављевић из Београда.
Први свештеник данашњег храма био је Тома Бурковић, свршени академац Московске духовне академије, родом из Скопља, а доживотни тутор и послужитељ црквеног олтара био је Радован Радојевић, клисар. Приврженост цркви се у овој породици преносила кроз генерација, а у три генерације су мушки потомци породице Радојевић били десна рука свештенику.
Током боравка непријатељских трупа у Железнику 1914. године, црква је обијена, испретурана, намештај и књиге спаљени, а сама црква је претворена у болницу за рањенике. Уз то је 128 мушкараца разног узраста (углавном старци, инвалиди и деца) депортовано у мађарске логоре, одакле се вратило само тридесетак. Боравак у заробљеништву није заобишао ни пароха железничке цркве Тому Бурковића, који је две године провео у мађарском логору Нежидер. У спомен на преко 210 жртава из Железника које је овај рат однео, у црквеној порти је подигнут споменик жртвама рата до 1920. године.
После рата разбуктала се мржња између свештеника и верника. Пропаганда против попа и цркве из дана у дан је расла.
Тада је планирано и да се црква у Железнику затвори, а било је и случајева њеног скрнављења, вређања, каменовања и хапшења свештеника, а као врхунац осионости и лудила је био покушај да се коњ угони у цркву!
Ускоро почиње индустријализација села, многе породице отказују долазак свештеника у кућу, а новопридошлице у Железнику су, углавном, неверујући.
У порти цркве се одржавају вашари, бројни о великим празницима: Ускрсу и Светој Тројици, која је слава села. На Духове, 6.јуна 1993. на молбу братства храма Патријарх српски господин Павле је служио литургију и то је био тек први од његових долазака у Железник.
Деведесетих година прошлог века почело повећање броја верника, да би у првој деценији 21. века црква била препуна о празницима.
При храму већ деценију пева хор, који је основала вероучитељица Јелена Савкић, а од скоро је ангажована диригентица Милица Мијајловић.
