У другој половини 19.века Железник се простирао на обе стране Железничке реке и потока, који долази од извора Читачке реке, па је обиље воде и извора чинило овај предео подесним за насељавање. Поред Читачког, постојао и Бруснички и извор Стублине на јужној страни села. Извор Свете Петке и данас радо посећују житељи Железника. Осим извора село је имало и много бунара , одакле се носила вода за домаће потребе.
Испод села се простирао плодан Макиш, богат пашњацима и баштама, а изнад Железника су биле шуме Орловача, Рт и Рашће, који су мештане снабдевали грађом и дрветом за огрев.
У периоду од 1830. до 1903.године Железник је, по величини треће село у срезу (кнежини). Поред приватних трговаца, који држе дућане 1894.године у Железнику се оснива потрошачко-набављачка земљорадничка задруга која снабдева село основним артиклима за домаћинство. Исте године оснива се и Кредитна задруга, која даје позајмице уз повољну камату и рокове отплате.
У том периоду село је раслојено и већинско становништво је сиромашно. Имају један сеоски дућан и продавницу земљорадничке задруге, једног ковача и молера. Основна храна је проја, надничари се и живи оскудно. Због честих ратова и пустошења куће у Железнику до првог устанка нису биле од тврдог материјала. Током IX века то су: бусаре (један део Железника – иза гробља Алуге се „међу народом“ и данас тако зове) и лубњаче, куће од ћерпича и чатме, куће покривене шиндром и ћерамидом. У том периоду било је уобичајено да се граде скромни станови ван села, за летњу испашу и зимовање.
Године 1530. у Железнику је било само 14 кућа да би се, постепено, тај број повећао на 84 тек три века касније 1830.године. Потом настаје убрзани раст села да би 1914. године било 250 кућа са око 1.500 становника. За шест деценија број мештана се повећао на близу 11 хиљада да би се 2.002 удвостручио и Железник имао 20.850 становника.
КРАЉЕВСКИ ОРДЕНИ
Административном поделом Железник је у за време Милоша остао у саставу Београдске нахије и Посавске кнежине све до 1830. године. Сретењским уставом из 1835. године и новом административном поделом, Железник је припао Посавском срезу, а новом поделом из 1856. године припао је срезу Врачарском. Као веће село у срезу Железник је имао своју општину, изузев периода са краја 19. века, када је одлуком министра унутрашњих послова укинута Железничка општина и формирана јединствена Жарковачка, састављена од три села: Жарково, Железник и Кнежевац.
До 1903. у Железнику општинску власт држе либерали на челу са Мирком Лукићем, који је дуго био председник општине. Потом долазе радикали на челу са Пантом Станојевићем и Спасојем Крстићем, од којих се одвајају самосталци и формирају политичку странку на челу са Ранком Цветковићем и Живаном Пантићем.
ПЕЧАТ
Први светски рат је оставио тешке последице: велики број изгинулих мушкараца, имања запуштена, стока поклана… На првим општинским изборима у Железнику учествовали су:
– радикали,
– демократе, који добијају општину и дуго владају
– земљорадници и
– републиканци.
Железник развија повртарство и млекарство. Највећи развој Железник постиже у време када је председник општине био Чеда Златановић, имућан, вредан и способан човек .
Железник добија струју 1935. године из Стругаре у Макишу, а две године касније пошту. Први поштар у Железнику био је Тика Радојевић.
Први радио апарат у Железник донео је Мика Којић, а основана је и прва соколска чета, као огранак соколана из Железника. Такође, оснива се и дилетантска позоришна дружина од средњошколаца и сеоских младића, чији је вођа био учитељ Милован Миљковић.
После рата разбуктала се мржња између свештеника и верника. Пропаганда против попа и цркве из дана у дан је расла.
Ускоро почиње индустријализација села, многе породице отказују долазак свештеника у кућу, а новопридошлице су , углавном, неверујући.