Од римског доба до Турака
Железник припада Чукарици, једној од 17 београдских општина, а по подацима из 2002.године Железник је имао 20.851 становника. У међувремену, по неким проценама се удвостручио на око 40 000 становника.
Од Железника до центра Београда је 12 км, налази се у општини Чукарица, а граничи се са: Жарковом, Лабудовим брдом, Сремчицом и Остружницом и Макишом.
Железник село је најстарији део Железника, кроз који протиче Крушички поток и Читачка река, док је ново насеље саграђено источно од фабрике Иво Лола Рибар, која се специјализовала за израду великих машина, и представљала је окосницу рада и егзистенције становника Железника и околних места.
Насеље Железник је једно од најстаријих у околини Београда. Најстарија људска насеобина која се налазила у атару данашњег Железника може се датовати у 2. или 3. век нове ере, пошто је приликом изградње фабрике „Иво Лола Рибар“ на локалитету Калеми пронађен римски саркофаг. Натпис на саркофагу је на латинском, а споменик је из 2. или 3. века нове ере и односи се на римског легионара Клаудија Валентијана и његову жену Луцилу. Археолози сматрају да се у близини садашњег Железника налазило римско утврђење у којем су радиле топионице сребра и железа.
Аустријанац Феликс Каниц је написао да „само име Железника, места које лежи нешто западније од Авале и остаци тамошњих великих топионица указују на некадашњу производњу железа. У народном предању постоји још једна теорија о преради железа, по којој је руда вађена у Сремчици на локалитету Провалија, а у Железнику је топљена“.
Село је највероватније постојало кроз сав овај период, а поред овога помиње се и Сухи Железник у турским изворима 1528.године у попису Влаха београдске нахије. Претпоставка да је ово село постојало и у време Српске деспотовине у 15.веку везује се за топоним, који се налазио у атару села, а који се звао Мађарско гробље. То указује на могућност формирања села по преласку Београда и околине у руке деспота Стефана Лазаревића 1403. године.
Сухи Железник, претеча данашњег Железника заузимао је простор од Чукарице, преко Макиша до Остружницe и било је на узвишеном месту, уз данашњу улицу Иво Лоле Рибара.
У једном каснијем турском попису из 1560. године налази се још један значајни податак везан за историју Железника. То је сведочанство о постојању манастира Превелика, саграђеном у периоду између 1536. и 1560. године, где су се монаси, уз редовне верске и духовне активности, бавили земљорадњом и производњом вина. Манастарска слава је била Св. Тројице, па је она касније, а одржало се до данас, постала слава села.
